Ne, ne mogu to učiniti!
No jedva čujni hrzaj iza njezinih leđa razbije čari. To je natjera da posegne za njegovom kosom dok joj je u drugoj ruci bljesnula oštrica.
Sada se Livin lagano promeškoljio, zaječao u snu, pa se ponovo smirio. Snjegmuraji se nisu micali.
“Brzo! Požuri!” začula je šaptavi dahtaj iza leđa.
Ona prestane razmišljati. Pograbi rep i odreže ga ispod kopče jednim jedinim potezom oštrice tankog bodeža.
Uže kojim je bila vezana uz vilenjaka istog trena olabavi i sklizne na tlo poput udavljene zmije. Spona nestane.
Iznenada joj se učini kako se snjegmuraji počinju meškoljiti jer je do njih dopro tuđi miris. Snjegorog im je došao preblizu.
“Požuri! Popni mi se na leđa!” naredio je snjegorog šapćući. Bio je to Tord. Janica je stajala kao skamenjena, držeći bodež u jednoj ruci, a u drugoj pramenove sjajne kose.
“Požuri!” gurne je snjegorog. “On se budi!”
Janica se prene i odbaci nož kao da ju je opekao. Tutne kosu u džep ogrtača i u dva se skoka nađe na leđima snjegoroga. On se propne, okrene i odjuri u tamu, odnoseći Janicu sa sobom. Plašt je lepršao za njom, a kukuljica joj bijaše zabačena.
Dok se pripijala uz bijelu svilenkastu grivu, učini joj se da čuje udaljeno, žalostivo zavijanje snjegmuraja. Uz taj zvuk, uši joj propara još jedan glas, glas koji je nadjačao zov snježnoga vuka. Bio je to zvuk koji joj probode srce kao da je za njom poslana nevidljiva strijela. Krik pun očaja i bola. Janica u jednom jedinom trenutku shvati kako poslije ovoga nikada više neće moći biti ista.